nimbus

kitajc (šah-mat)

noetika

kategorije

puabi, donc bomo jebal ježa... uf, padon, turka. ampak, naši tko lepo igrajo, da mi je čist vseen al zgubijo al zmagajo. človek je itak nenasiten. če zmagajo evropskega, morjo pol še svetovnega, pa olimpijskega... pol bomo zahteval še solarnega, galaktičnega in vsevesoljnega. važn je, da se fantje razigrajo. če pa zmagajo pa še tolk bulš. nič pa ni pod mus. men sta obadva lobreka kralja, lakovič je predsednik, nachbar

tretji koren iz metodologije aksiološke izpeljanke v sistemu diferencialnih enačb postulatov tretjega in/ali višjega reda z newtonovo metodo ekstrakcije moči po njenih lastnih zakonitostih, dobimo ravno pascalovo misel. od tu naprej je vsaka moč misli dokazana. me prav zanima kdo mi lahko brez predpostavk dokaže karkoli. in kaj bi to sploh pomenlo. you name it, I blow it. AAABBBBBBBBBBBBBBBBBSSSSSSSSSOOOOOOOOOOOOOOOOOOLLLLLLLLLLLLLLLLLLUUUUUUUUUUUUUUU TTTTTTT sej pride maitreja, dragi moji, ampak ne še jutr.

ja, itak. js grem pa ke ko gospod in dam še 20e tringelda. po pa suh kruh pa toplo vodo naprej. pozimi laufam po vseh terenih, vseh urah in vsakemu vremenu. to je tut prednost laufajna. še njaboljš mi je laufat ko pada sneg, ker je takšna tišina, da te kar reže v ušesa. spodaj imam dolg oprijet dres (tanek, nič zimskega), spodaj pa unterhose, ki so neki športnega. drugače pa kar dolge gate od ata - ma ni važno to. zgoraj pa švic majco čist spodaj, potem pa kolesarski dres čez (to je un materijal od kopalk), čez pa windstoper. in če laufaš, ko je peč itak zakurjena, greš to lahko tut v minus deset. edin čez usta si dam eno tako zadevo, ki je tut za kolesarjenje namenjena, ampak pride tu prou... ker drugače v zobe zebe. laufam pa od doma do doma tko, da mi ni treba tuhtat al naj se spreublečem, ko grem v bmwja al ne. edina dilema k me spremlja je al naj grem najprej jest al naj se grem prej stuširat. so pa možne tut vmesne kombinacije.

se opravičujem. sem mogu spravit seminar pod kapo in zdej lahko tule bluzim celih naslednjih pet minut. torej, čustva sestavljajo ego. to je tisto, kar mislimo, da smo pa nismo. področje imaginarnega, ki se vzpostavi v zrcalni fazi in je še najbljižje živalski psihologiji. ker pa je imaginarno strukturirano kot simbolno, ker v končni fazi govorimo in takoj ko spregovorimo tudi pozabimo kako je bilo v tišini večne preeksistence. zato je imaginarno pri človeku prav tako del kulture. in jaz mislim, da dobimo čustva v tej zrcalni fazi od svojega neposrednega okolja. ne samo, da bi se gledali v ogledalo, temveč z gledanjem čustvenih reakcij na obrazudrugih ljudi in povezovanje le-teh z našimi dejanji. če vse pojem se mami smeji. ne ne mi teži. itd. bla, bla, bla. skratka, ne samo to. tudi to, da nas spremljajo roke in noge kamorkoli gremo, gradi identiteto ega. recimo, da te na levi rami spremlja vse življenje en star in gnil karton. če se ga ti dotakneš al a če se ga kdo drug dotakne, ga sploh ne čutiš. ni del živčevja itd. mrtva stvar. kartonasta škatla kot kartonaska škatla, sam da je tko fajn našraufana gor na levo ramo, da te ne mot in da ne pade stran. ja... če ti bo kdo pri 20ih hotu to škatlo vzet bo to direkten osebni napad na integriteto subjketa. ne, ušive, grde, raztrgane in gnile kartonaske škatle pa že ne dam. naš svet je sestavljen iz iluzij. tisto kar je inherentno res našega, kot večnega izvira, so redki in kratkotrajni prebliski in se kažejo v hard-core literaturi, poeziji, slikarstvu itd. bla, bla, bla. nič od tega ne najdeš na super-truper novem ferrariji in na nobel blont upedenani babnc. vse to je priučeno. pokazi žabarji nov ferrari in boš vidla kako ga bo veseu, pokaži ga enemu pripadniku amazonskega ljudstva in opazuj njegovo vseenost/equanimity. in pol me prepriči, da so čustva vrojena. pa prnes najmanj ene par gajb pira. svet "je"... že dejstvo, da te rodi mati, je po leibnizu verjetno res najboljša izmed možnih varijant. sam leibniz ni gledu matrice.

fajn, da si me vprašala. ful dobro vprašanje. mi grejo kanti pa lacani pa derridaji po glau. ampak zdele sem res zmatran. se bom jutri potrudil in upam, da ti bom razumljivo napisu. sej js tut ne vem kaj čustva so, lahka si pa mal argumente izmenamo. mene trenutno na tole temo čustev vleče direkt v dekonstrukcijo. ko pinball. bing-bing-bing. kugla se sama odbija, mi sam gledamo pa žetone plačujemo.

sej ni treba iskat primere v živalskem svetu. ko rečem, da nimajo sveta pravim ravno to, da se žival ne vprašuje po končni realnosti. in to je vprašanje metafizike, ki se glasi "zakaj bivajoče sploh je in ni raje nič ". ne govorim, da živali nimajo čustev, saj hočem ravno čustvom vzeti njihovo iluzorično veljavo, da so kao resnična. pravim, da živali nimajo sveta. čustva pa nismo mi. mi to tako čutimo in tudi reagiramo, ampak z nami kot esenco nimajo nič skupnega. sestavljajo ego oz. pain body. seveda so način komuniciranja, povečini edini ampak to še ne pomeni, da vedno edini način komuniciranja. čustva nam niso nekaj vrojenega tko kot descartes sanja o vrojenih idejah. lahko trdiš, da nastajajo čustva skupaj z občutkom jaza v zrcalni fazi razvoja subjekta, kjer predstavlja telo temu fiktivnemu jazu njegovo lastno nespremenljivost in trdnost, če se greš pa super-truper-new-age-spirituality (kar je tut zlo fino ) si pa mnenja, da vsaka akcija sproži reakcijo in da je trenutna konstelacija svetovnega nazora, misli in še pred tem čustev, posledica karme, prejšnjih življenj itd. ampak nobeden zbrihtan človek pa ne bo določenega človeka enačil z njegovimi čustvi. kar je v bistvu tolažilno. lahko se obnašaš kot popoln bebec, medtem ko sam bebec pa nikol ne moreš bit. kako se trenutno počutiš, torej nima nič s tem kdo ti si. in če niso vrojena, potem so prišla od zunaj. za ta postopek prevzemanja, jaz uporabljam besedo "priučena", lahko se pa zmenva, pa piševa žbljukew, če ti je to bolj všeč. oh, sem žalosten. me nobeden ne razume. kdo je zdej res žalosten

definiciju da je čovjek razumna životinja postavi prvi aristotel. kao početnik logike postavi samo definiciju definicije. prvo postaviš ono šta ima ukupnog i to je rod (životinja) a onda postaviš i bivstvenu razliku, tz. differentia specifica (razumna). da, živimo u svijetu hard-core globalizacije gdje imaju snagu ljudi koji nimaju ne fizičke ne psihičke snage. imamo razne bill gatese, takozvane geeke koji još prijed sto godina ne bih mogli zasesti neke vidne javne pozicije i imamo brokere sa podbradkima i brzima automobilima, koji posječaju skupe opere i umetničke performanse a se istovremeno punijo sa mcdonalds burgerima, jer to je u bivstvu i jedina kultura koje zaista vole i koju razumiju. ali radije još malo o trenutnom raspoloženju. eckhart tolle tvrdi, da je trenutak baš sve što postoji. nema prošlosti, nema budučnosti, ima samo "sad". right here, right now. i ovo je sve što imamo. šta je svijet pitaj deset ljudi dobit češ deset svijeta. pitaj jih hiljadu... kolko češ jih dobit ovo je svijet. malo magle i previše šečera. ali kad dodžem na heideggra nitko više me ne razumije.

jeti, ni panike. sej nisi mogla vedit, ko pa nisem quotiru.

ja. kot je kong zi sanjal metulja, ki se je razvil iz kokona in je vetru nasproti naširoko razprostrl svoji barvni krili. . . . in potem zjutraj, ko se je zbudil ni vedel ali je sanjal metulja ali metulj sanja kong zi-ja. tega argumenta, da so lahko vse sanje, se ne da spodbit.

ne. nema potrebu za onim što voli nego želju. razliku predstavlja jezik, simbolno, kultura. kao i heidegger kaže, da ljudi imaju svijet a životinje ga nemaju. a šta je svijet to baš nije treči kamenčič od sunca. več činjenica, da ga zovemo kamenčič predpostavlja naš vrijednostni sud. je takav i takav i takav. a mi ne moremo suditi nezavisno od naših želja. za ljudi koji plače je svijet tužan a za one koji se smiju je radostan. a životinje se ne plače i ne smiju (ok, sada če mi netko kazati, da se mu njegov pas smije, a ja ču si onda rezat žile ). životinje nemaju svijeta, nemaju jezika, ne simbolnog, ne kulture a nimaji ni želje i ljubavi. one ne vode ljubavi a ne vode ni rata. a imaju glad... bez želje. znači, potreba. da pa ti voliš pohani sladoled a nisi kineskinja, ovo samo znači da živimo u multi-kulti vijeku hard-core globalizacije. u vijeku kada ljudi forsiraju neograničanu gospodarsku rast, sa ograničenima produkcijskima resursima u ograničenom vremenu i prostoru. a ovo je tek moguče jedino sa ograničenim intelektom. you and me and the world...

to sem napisu unisu, ker je zbiru take besede, da bi ga blo treba kar prtisnt ene parkrat. zdej ti lahka že vsako otroče po*uka kar ti hoče.

ljubezen je iluzija, . . . popadki so pa čist konkretni.

Želja je želja Drugog. Lacan dala si slučaj čokolade. moramo znati razlikovati med željo i potrebo. uzmimo radije glad. glad je potreba. imanentna, absolutna, stomak je gladak. pika. ok... ali to, da očeš upravo čokodalu, ovo je želja i ta nije od tebe nego od okolnog svijeta. ma, da si japanac želiš si suši. i ljubav je u tom rangu. bili su slučaji ko su volkulje uzgajale čovjeka... ta čovjek, kad je porastel nije imao seksualnih ili kao ti očeš ljubavnih apetita napram ljudima nasprotnog spola. ma... ne želim vam pokvariti ljubavnog večera uz dvoje. baš kontra. želim vam puno sladkosti, radosti, ljubavi itd. ali to nema ništa ukupno sa svijetom kao takim, to ima obaviti samo sa našo vlastito iluziju o tom našem malom svijetu. (ajajajaj, sklanjanje ) ljubav nije "out there" nego "right here". sometimes like a pain in the ass and sometimes like a rose for a gift. depends on a culture.

cuzi-muzi . . . popek-špric

da. možda da su emocije ljubav ali šta su emocije emocije nisu naše bivstvo, niso reprezentant našeg bivstva... emocije su priučene. i na kakav način in sa kojim sadržajem su priučene je baš odvisno od kulture gdje živimo, znači od master signifier-ja. mi sami ako ovo treniramo možemo imati kontrolo nad našimi emocijami, ki niso ništa drugo nego pogojni refleksi. kad pijanac vidi flašu, mora da je nagne. kad normalan muškarac zagleda zgodnu djevojku, mora da mu stopi. akcija - reakcija. mi tu nismo u pravu, ako postavljamo našu egoističku, izoliranu, individualnu, sa željama i goni podsticanu ljubav na "all loving kindness" poziciju. to je iluzija. ljubav, tako kako je normalan čovjek razumije i prakticira znači: "I pick someone from the crowd and say I love you more then anything else in the world. I don't care for other people. They can do whatever they want to. " Ok, žižek nije mati tereza i pretpostavljam da i mi nismo. ali ipak se nadam da se varam.

čovjekova bazična energija zove se libidinalna energija. kroz proces odrastanja ta energija upozna načine da se sublimira, znači kanalizira na tisoč načina. u ekstremima imamo totalnog bebca na jednoj strani (on ne seksa i takodžer ne razmišlja) i totalnog genija (on sublimira celotnu energiju i ne treba da seksa. on samo stvara) na drugoj. ovaj raskorak u družbi zapuni kultura. ergo... naši odnosi, raznoliko strukturirani izmedžu različnima članima (znači otac-sin, frend-frend, muž-žena itd.), ako baš ne želimo biti potpune zvijeri (ili bebci), baziraju na kulturi. a ti me možeš sada pitai šta je kultura a ja ti kažem kultura je MASTER SIGNIFIER. to je tisto zbog čega se svi ponašamo kao da obstoji, i svi znamo kako izgleda i šta traži od nas, a istovremeno znamo i da u stvari ne postoji. nema ga na ogled, je iluzija. za slučaj: djeca brzo znaju, da nema santaclausa a to znajo i roditelji ali se oboji pretvaraju kao da obstoji. master signifier nije absolut. absolutni su samo linki do drugih signifier-jev. trenutno je master signifier demokracija, tržni kapitalizam, enačenje žene sa mužem, čovjekove pravice, produkcijska metafizika itd. mi se sada pitamo kakve budale su bili ljudi u antici kada pomislimo na robovlasnički sistem ili u srednjem veki kada pomislimo na coprnice i lomače, a isto bude mislili ljudi o nama za 500 godina. sve šta se spreminja je vsebina master signifier-ja, ali struktura njega samega ostaje fiksna. ergo... kultura. ali na kakav način i kakvim sadržajem ovo če pokazati svaka doba u svom vremenu.

ja, ja, ja, . . . bla, bla, bla. brez mene si še čevlja ne znate obut.

i ja se baš ovo pitam, kada mi djevojka kaže ajde da vodimo ljubav nikad nisam potpuno siguran šta u opče traži od mene. i onda kažem... ajde, vodi ti... pa da vidimo. od tu empiričkp iskustvo, da ljubav u bivstvu znači seks. pa dobro. učila si filozofiju. to mi je potpuno dovoljno.

pa ti znaš šta kant pravi o ljubavi (beri seksu) u opče kant može da bude referenca, ali ljubi bože, ne baš u ljubavi

spet en razočaranc k mu bog ni dau bajte, bazena, bemveja pa tenis igriša... . . . povrh tega pa očitno na suhem že celo večnost. sej bo... obstajajo tudi umobolnice. blagor jeznim v duši, kajti njihovo bo nebeško kraljestvo.

ne samo, da ni resnice. samo željo po iskanju resnice moramo razumeti za iluzijo. in to ne ve nihče drug bolje kot johnny cash.

da, šele z molčanjem bo ta forum res zaživeu.